Kao urednik ove neobične knjige, želim da istaknem da svih osam priča imaju snažan koncept – sve se zasnivaju na nekoj jasnoj, osnovnoj ideji koja ih određuje. U isto vreme, sve one su ne samo vrlo originalne i drugačije od proznih ostvarenja iz savremene produkcije već se i međusobno veoma razlikuju.
Ako govorimo o njihovom sadržaju, priče zahvataju zaista široki spektar tema. U njima ćemo, tako, naći slike iz životne svakodnevice u socijalističkoj Jugoslaviji i scene iz vojničkog života u godini posle Titove smrti, ali i jednu neveselu životnu priču koja započinje u Dablinu i tragično se okončava u Londonu tridesetih godina prošlog veka, tri neobjavljena pisma Franca Kafke (verovatno izmišljena), kompletan tekst jednog međunarodnog standarda koji se zasniva na Dopuni Opšte deklaracije o ljudskim pravima (koja, nažalost, još nije usvojena), pa čak i sažet pregled istorije sveta, od Velikog praska do naših dana.
Priče nisu manje neobične ni po svojoj formi. Jedna je data kao administrativni dokument – zvanični izveštaj sačinjen u JNA povodom tragične smrti jednog vojnika; druga sadrži minuciozno prikazane rezultate kriptografske analize jednog romana, sa tabelom učestanosti pojavljivanja prvih slova u pasusima; imamo priču u obliku ugovora (doduše ljubavnog) koji se navodi član po član, s potpisima ugovornih strana, a već pomenuta priča koja donosi ceo međunarodni standard sadrži i dokument o smrti Danila Kiša, sačinjen po odredbama tog standarda. I tako dalje.
Suočen sa preobiljem podataka i informacija (gotovo da nema rečenice bez nekog imena ili broja!), čitalac se neprestano pita koliko zapravo u knjizi ima faktografskog, gde počinje a gde prestaje fikcija, šta je u pričama stvarno a šta izmišljeno. I upravo ta nerazlučivost faktičkog od imaginarnog predstavlja jedan od ključnih vezivnih elemenata ove knjige, ono što čini da sve priče doživljavamo kao segmente jedne celine.
Istakla bih još da postoji nekoliko tematskih motiva koji se protežu kroz celu knjigu (kao npr. odlazak oca ili nekog drugog člana porodice od kuće, Kraljevo, šah…), a među kojima je, rekla bih, najizrazitiji: čitanje. I to ne samo zato što junaci priča čitaju i komentarišu razne tekstove (književne i neknjiževne), ili zato što se literarne reference i skriveni citati mogu pronaći na mnogo mesta, već ponajviše zato što je aktivnost čitanja osnovni integrativni faktor, pa čak i pokretač radnje, u nekoliko priča. Imamo, tako, da poručnik A. K. piše iscrpan izveštaj o sadržaju vojničkog dnevnika Želidraga Kovača, dok sam Želidrag dosta prostora u dnevniku posvećuje knjigama koje čita. Jedna priča predstavlja analizu književne zaostavštine junakovog (ili piščevog?) oca, u jednoj se čitaju Kafkina pisma i komentari tih pisama… Do preokreta u životu inženjera Milana K. dolazi nakon što je pročitao jedan roman, i on će ponovnom čitanju tog romana posvetiti ostatak života. I tako dalje… Usudila bih se da kažem da je upravo čitanje ona osnovna, objedinjujuća tema ove zagonetne, više nego zanimljive knjige.
Milica M. Kojić